Da se jedna ulica na Voždovcu ne zove po njemu, verovatno da se Nestora Žučnog ne bismo ni sećali. Stavili bismo ga u fioku zaboravljenih pesnika, kao nebrojano onih koji su uprkos uzbudljivim životnim sudbinama i postignućima vrednim pažnje ostali na marginama naše kulture.
Iza neobičnog književnog pseudonima Nestor Žučni krije se ime srpskog pesnika, novinara i vojnika Proke Jovkića. Njegov životni put bio je veoma uzbudljiv, neobičan i pun avantura.
Prokopije Proka Jovkić rođen je 1886. godine u bačkom selu Lalić, u tadašnjoj Austrougarskoj. Imao je veoma teško detinjstvo. Odrastao je u nemaštini. Još kao dete je ostao bez majke koja je umrla kada je imao samo četiri godine. Nakon što mu se otac oženio po drugi put, brigu o njegovom odrastanju preuzima njegov deda zahvaljujući kome je stekao prva znanja i to prevashodno iz nekih bukvara i crkvenih knjiga kojima je imao pristup. Nakon nekog vremena, deda ga upisuje u osnovnu školu iz koje biva izbačen sa obrazloženjem da „siromasima ne treba škola za život”.
Već na samom početku svog života osećao se neprilagođenim i suvišnim. Tako je recimo pokušao da krene na krojački zanat u nekadašnjem Sentomašu, današnjem Srbobranu, ali se vrlo ispostavilo da mu ni tu nije bilo mesta, jer se shodno svojoj naravi pobunio protiv izrabljivanja šegrta te ga je majstor izbacio, ne dozvolivši mu da izuči krojački zanat. Još kao dete, Proka Jovkić iliti Nestor Žučni bio je pravi pobunjenik i teško se uklapao u svoju sredinu.
Njegov duh je bio slobodarski, voleo je slobodu, samostalnost, slobodnu volju i slobodnu misao, a to u sredini u kojoj je odrastao i živeo nikako nije mogao da pronađe. Od bezuspešnog traganja za svojim mestom pod suncem, pao je u toliki očaj da je pokušao sebi da prekrati život, ali na sreću u tome nije uspeo već je prošao samo sa lakšim povredama. Ipak, bio je odličan da negde van svoje domovine potraži svoju sreću. Tako je odlučio da krene put Amerike. Novac za put mu je dao njegov deda koji mu je po svemu sudeći bio najveći oslonac u životu.
Pitsburg 1902.
Litografija Thadeuss Mortimer Fowler
Foto: Wikipedia
Tako se u jesen 1904. ovaj Srbin našao u Pitsburgu. Po dolasku u ovaj američki grad, seljakao se iz jedne u drugu fabriku. Nezadovoljan i tom sredinom, nastojao je da preko dana odradi svoj posao, a noću da radi ono što mu je najviše prijalo - da čita. Upijao je knjige iz istorije, hraneći se revolucionarnim duhom. Tada se javlja i žudnja za pisanjem poezije. Svoje prve pesme potpisivao je pseudonimom Srbin Slobodanović. Samo ime koje je za sebe odabrao najbolje govori o tome koliko je bio opijen rodoljubljem. Takve su mu bile i prve pesme, zahvaljujući kojima je postao omiljeni pesnik naših iseljenika.
Već 1906. godine odlazi u Čikago. Kako bi se sklonio od teškog rada u fabrikama, posećuje srpsku crkvu u Čikagu pri manastiru na čijem čelu se nalazio arhimandrit Dabović koji ga poziva da postane iskušenik.
On to isprva prihvata, ali kasnije odustaje od te ideje, jer ga više privlače ideje i literatura raznih revolucionara i marksista nego bogoslužbene knjige i žitija.
Godinu dana kasnije završava rukopis svoje prve zbirke poezije koju prvobitno nudi srpskom društvu Srbobran, ali ponovo biva odbijen jer se bogoslovima nisu dopale njegove pesme. Razočaran i besan zbog ponovnog odbijanja i nerazumevanja okoline, pali rukopis svoje zbirke pesama. Ipak, ne odustaje ni od pisanja ni od ideje da će jednoga dana štampati svoje knjige. Iz tog razloga odlučuje da se vrati u Pitsburg kako bi izučio zanat za tipografa sa nadom da će moći da otvori svoju štampariju i štampa svoje knjige bez tuđe intervencije i slobodno po svom nahođenju.
Srećan mu se osmehnula 1908. godine kad je objavio svoju prvu knjigu poezije pod naslovom Knjiga pesama. Prvi put se javlja pod pseudonimom Nestor Žučni. A zašto baš to ime? Proka Jovkić je sebi nadenuo taj nadimak po ugledu na srpskog cara Dušana Silnog, a kako je njegov život bio dosta težak, a takve su mu bile i pesme, pune žuči, onda je ovaj nadimak bio sasvim odgovarajući.
Foto: Zbirka pesama Nestora Žučnog
Njegov pesnički prvenac dospeo u ruke velikog srpskog urednika Jovana Skerlića koji je bio oduševljen njegovim pesmama. Iako poznat kako oštar kritičar, Skerliću se poezija Nestora Žučnog veoma dopala. U njoj je video duh slobodarske misli.
Godine 1911. vraća se u Srbiju, reklo bi se obnovljenog entuzijazma, sa željom da nastavi da živi i stvara u svojoj otadžbini. Međutim, iz Beograda odlazi u Niš gde provodi vreme stvarajući i to sve do 1915. godine kada je Niš bio prepun vojske i izbeglica.
Foto: Wikipedia
Upravo u Nišu oboljeva od pegavog tifusa od čega je naposletku i umro. Iako poreklom iz Vojvodine, sahranjen je na Starom niškom groblju.
Svoju poslednju pesmu napisao je u niškoj bolnici aprila 1915. Zanimljivo je da je te stihove kraj njegovog uzglavlja pronašao mladi doktor Miloš Đorić koji je o tome zapisao u jednoj svojoj ratnoj beležnici:
Jedno predveče, s prozora trećeg sprata niške bolnice, slušao sam aprilsko večernje. U sobi je ležao moj prijatelj Proka Jovkić – Nestor Žučni. Izmučeno, požutelo lice, upale i potavnele oči, popucale, izgorele usne, stisnute vilice, zaturena glava i ceo snažan i mlad organizam, veličanstven u borbi života sa smrću; nadimanje grudi, bacakanje nogama i rukama, propinjanje samrtnikovog tela po zagrejanom ležištu koje se guši i njegov glas: „Doktore, spasite me, preklinjem vas! Hoću da živim! Spasite me!” Sve je to bila završna, svirepa i iskrena predgrobna pesma; poslednje buktanje plamenova koji se gube...Umro je vrlo teško.”
Ovaj mladi doktor bio je ujedno i poslednja osoba sa kojom je srpski pesnik-buntovnik proveo poslednje trenutke svog, reklo bi se napaćenog života.
Đorić, koji je inače bio srpski lekar (primarijus), književnik, prevodilac, publicista, dobrovoljac u Balkanskom i Velikom ratu, gradonačelnik Zemuna, šef kožnog odoljenja bolnica u Zemunu, Beogradu i Nišu, nosilac francuskog ordena Legije časti na neki način će sačuvati sećanje na Nestora Žučnog tako što će objaviti njegove poslednje stihove koje je pronašao na uzglavlju preminulog pesnika, a koji glase:
„Zbogom zauvek istino najveća
Zašto me muči misao zloslutna?
Ko davni dani prođe moja sreća
Zbogom zauvek željo apsolutna”
U Nišu je 15. novembra 1932. godine otkriven spomenik Proki Jovkiću (1886-1915), pesniku, književniku, publicisti, koji je kao srpski vojnik i prevodilac pri engleskoj misiji umro od pegavog tifusa 11. maja 1915. godine. Tim povodom beogradski list „Politika” je već narednog dana objavio članak o ovom događaju. Tom prilikom je osvećen i spomenik Proki Jovkiću.
Nestor Žučni je sasvim sigurno jedan od autentičnijih ličnosti srpske književne istorije i kako se navodi prvi srpsko - američki književnik. Iako je danas potpuno skrajnut, i njegova poezija se gotovo je čita i je proučava, ipak zanimljivo je da jedna ulica na Voždovcu nosi njegovo ime, ali i jedna osnovna škola u njegovom rodnom Laliću čime kako-tako čuvaju sećanje na ovog Srbin uzbudljivog životnog puta, ali veoma tragičnog usuda.
Da se ipak ime Proke Jovkića otrgne od zaborava potrudio se Milivoje Jovkić koji je 2020. priredio i objavio knjigu pod nazivom „Proka Jovkić - Nestor Žučni: PESNIK NEBA I ZEMLJE”. Knjigu čine kazivanja savremenika i kritičara o liku o delu zaboravljenog srpskog pesnika Nestora Žučnog.
Tekst: Ana Stjelja
Comments