Za Portal Voždovčanka govorio je mladi pijanista Dušan Sretović (1995), koji je deo svoje mladosti proveo na Voždovcu, a danas živi u Austriji gde se veoma uspešno bavi muzikom. Uprkos tragediji koja mu se dogodila 2007. godine kada je izgubio nogu, ovaj mladi umetnik niže uspehe u svetu koji opčinjava svojom virtuoznošću na klaviru.
Kada si se prvi put zainteresovao za muziku i kada si osetio da je zapravo klavir instrument koji je „ukrao tvoje srce”?
Mislim da sam se zainteresovao za klavir kada je moja sestra svirala, još dok sam bio jako mali. Verujem da je tada počela moja fantazija da postanem pijanista. Moj prvi kontakt sa klavirom je bio prilično bolan. Sapleo sam se na sestrine noge dok je vezbala i udario glavom u klavir. Kasnije je sestra prestala da svira, a roditelji prodali klavir. To je bio razlog zašto mi nisu dali da sviram klavir kada je došlo vreme da ja upisujem muzičku školu. „Ti si dečak, možeš da sviraš gitaru” rekli su mi roditelji. Tako sam ja zapravo prvo počeo da sviram gitaru, ali nisam odustao od svoje fantazije da budem pijanista. Nakon godinu dana gitare uspeo sam da ubedim roditelje da me puste da upišem klavir i na kraju se ispostavilo da će to biti moj životni poziv.
Kada čuješ zvuk klavira, to te asocira na...?
Zvuk klavira je zapravo ono čime se ja bavim. Traganje za najlepšim zvukom koji taj instrument može da proizvede i mislim da ta potraga traje ceo jedan život, a možda i duže. Mogucnosti klavira su neograničene i to me fascinira.
Reci nam nešto o svojim internacionalnim uspesima? Šta je ono što bi izdvojio kao najznačajnije u svojoj dosadašnjoj muzičkoj karijeri? Šta je po tebi ono što te izdvaja od drugih pijanista?
Osvojio sam Grand Prix na internacionalnom takmicenju „Odessa Music Olymp” u Ukrajni. Nagrada je bila nastup sa kamernim orkestrom u Odesi, a nastupi sa orkestrom su moj najveći san. Moj let za Ukrajnu je bio 24. februara, baš na dan kada je počeo rat. Srećom nije bilo moguće putovati, jer bi u suprotnom ja sigurno bio u Ukrajni prateći svoj san. Izdvojio bih nastupe sa orkestrom u Nemačkoj i Španiji i još jedan veoma specijalan projekat na kolarcu. Koncert u mraku: u svetlosti tame, inkluzivni koncert gde sam nastupio u mraku sa slepim pijanistom Uglješom Brkljač. Poenta je bila da ljudi iz publike na trenutak osete kako je kada se čulo vida isključi i to me je nekako dirnulo.
Da li imaš neke uzore u svetu muzike ili umetnosti uopšte i da li te ispunjava još neki vid umetnosti osim muzike? Šta se najčešće nalazi na tvom repertoaru?
Moji uzori su moje profesorke klavira, maja Vuković, Nataša Veljković i Jasminka Stančul, sa kojima sam imao privilegiju da radim. Takođe operska pevačica Olivera Miljaković, koja je razlog zašto sam počeo da pratim pevače.
Ispunjava me sve što ima veze sa scenom. Konceptualni performans i gluma takođe. Skoro sam imao priliku da radim scenske koncerte za decu, gde se klasična muzika približava mladjoj publici. Uz pomoć režisera smo napravili koncert gde smo mi muzičari takođe i glumci za najbolju publiku, decu.
Na mom repertoaru nalaze se dela puno kompozitora. Od Baha preko Betovena, Hajdna i Mocarta do Lista i Šopena pa i modernijih dela, takođe i srpskih kompozitora kao što je Vasilije Mokranjac.
Da li postoji neka koncertna dvorana na svetu u kojoj bi želeo da nastupaš?
Sigurno Carnegie Hall, ali volim da putujem i upoznajem različite kulture, tako da bih se radovao kada bi me karijera odvela i do Japana ili Novog Zelanda.
Kakav bi savet dao mladim umetnicima, posebno pijanistima, onima koji su tek zakoračili na put umetničkog stvaralaštva?
Radite, vežbajte, ali nikako nemojte da zaboravite da živite, jer muzika je živa i taj život se takođe čuje.
Kako vidiš budućnost klasične muzike i uopšte sviranja? Svi se već sada pribojavaju veštačke inteligencije i robota. Da li misliš da bismo u budućnosti mogli imati robote-pijaniste i kako opšte gledaš na munjeviti razvoj veštačke inteligencije i njene sve veće humane upotrebe?
Kao što sam rekao u prošlom pitanju muzika je živa i smatram da dokle god ima živih ljudi biće i žive muzike, pitanje je samo za koju priliku i u kom formatu. Plaši me taj munjeviti razvoj veštačke inteligencije, ali mislim da je najbolje što možemo da uradimo da se trudimo da budemo u sadašnjosti i da naučimo da cenimo svaki trenutak i da vidimo lepotu u njemu.
Šta planiraš u narednom periodu, a što možeš da podeliš sa našim čitaocima?
Trudim se da ne planiram mnogo jer svi planovi na kraju ispadnu drugačije. Ono što sa sigurnošću mogu reći je da ću nastaviti da pratim svoj umetnički put i da ću se truditi da do kraja života negujem vezu sa svojim instrumentom.
Razgovor vodila: Ana Stjelja
Foto: Dušan Sretović Website
Video: YouTube
Commenti